Kukuruz i krompir, dva veoma rasprostranjena ratarska useva, u Srbiji su postali gotovo simbolični delovi svakodnevnog života. I to ne samo u prehrambenom, već i u industrijskom i agronomskom smislu. Iako su u Srbiji neizostavni u skoro svakom domu, malo je ljudi svesno da su obe biljke poreklom sa drugih kontinenata. Kukuruz je u Srbiji prvi put zasađen u drugoj polovini 16. veka, a počeo je da se odomaćuje tek tokom 17. i početkom 19. veka. Krompir, s druge strane, prošao je kroz Savo i Dunav u drugoj polovini 18. veka, ali njegova tačna istorija ulaska u Srbiju nije dokumentovana.
Iako su ova dva useva, usprkos svom stranom poreklu, potpuno prihvatila srpska poljoprivreda i način života, interesantno je da je mnogo manji broj domaćih kultura koje još uvek nisu dovoljno prepoznate. Jedna od tih kultura je svakako tartuf. Tartufi, najskuplje gljive na svetu, pronađeni su u Srbiji, i to ne samo u malim količinama. U prirodi Srbije postoje više od 40 vrsta tartufa, a čak iako su one bile neprepoznate sve do nedavno, trebalo bi da se obrati pažnja na njihov potencijal.
Tartufi su prisutni na našim prostorima već hiljadama godina i zaslužuju ozbiljniji pristup. Zanimljivo je da u zemlji koja je usvojila strano poreklo kukuruza i krompira, imamo i druge vrste koje zaslužuju pažnju. Na primer, kada se govori o tartufima, potrebno je uzeti u obzir da oni nisu samo prisutni u Srbiji, nego i da imaju veliku ekološku vrednost. Mnoge vrste tartufa u Srbiji su čak izuzetnog kvaliteta i u poređenju sa drugim delovima sveta, naš region ima ogromne potencijale za gajenje ovih dragocenih gljiva.
Kako je moguće da smo toliko neprepoznali potencijal tartufa u našoj zemlji? Ove gljive su se razvijale zajedno sa šumama, a njihov potencijal je bio zanemaren sve do relativno nedavne prošlosti. Svuda na Balkanu, a naročito u Srbiji, mnogi prekriveni delovi zemlje nisu prepoznati kao domovi tartufa. U nekim predelima, domaći zemljoradnici nisu ni bili svesni vrednosti koju imaju, jer su tartufi jednostavno prolazili neopaženo. Razlog tome je specifičan način na koji rastu – podzemno i u simbiozi sa određenim vrstama drveća, kao što su topole, hrastovi i leske. Često se dešava da, dok zemljoradnici obrađuju zemlju i ore, zanemare da je možda tu prisutna najskuplja gljiva na svetu.
Kao što je već pomenuto, tartufi su izuzetno vredne gljive. Zbog njihovih prehrambenih, lekovitih, ali i luksuznih svojstava, oni su danas jedna od najskupljih namirnica na svetu. Prepoznaju se po svom specifičnom mirisu i ukusu, a njihova cena dostiže astronomske cifre na tržištu. Iako su tartufi veoma traženi u međunarodnim tržištima, naš region još uvek nije dovoljno razvijen za industrijsko gajenje, a to otvara vrata za buduće investicije u ovu oblast.
Tartufi rastu na specifičnim, ekološki povoljnim područjima koja zadovoljavaju određene uslove. Nisu svi predeli u Srbiji pogodna za njihovo gajenje, ali postoje specifične regije koje pružaju savršene uslove za njihov rast. Neka istraživanja pokazuju da se tartufi mogu uzgajati na zemljištima bogatim kalcijumom i organskim materijama, što je karakteristično za određene delove Srbije. Korišćenjem odgovarajućih tehnologija, poput tartufiziranih sadnica, moguće je podići plantaže koje bi mogle obezbediti siguran prihod u budućnosti. Iako je tržište tartufa relativno mlado u Srbiji, uz pravilnu poljoprivrednu praksu, ova grana može da postane izuzetno isplativa.
Potrebno je, međutim, uložiti napore kako bi se unapredili uslovi za gajenje tartufa. Pored osnovnih uslova kao što su kvalitet zemljišta i optimalna klima, važno je koristiti i specifičnu opremu, kao i sprovesti detaljna istraživanja o ekološkim uslovima. Takođe, trebalo bi osigurati i tržište za ove proizvode. Kako bi Srbija postala konkurentna na tržištu tartufa, od velikog značaja je uključivanje stručnjaka i poljoprivrednih stručnjaka kako bi se stvorila strategija koja bi podržala i unapredila tartufikulture.
Značaj ovih gljiva u poljoprivredi nije samo u ekonomskom smislu, nego i u očuvanju biodiverziteta. Uostalom, gajenje tartufa može doprineti očuvanju specifičnih biljnih i životinjskih vrsta, čime bi se značajno unapredila i ekološka slika Srbije.
U zaključku, iako su kukuruz i krompir prepoznati kao nezamenjivi delovi poljoprivrede, potencijal koji Srbija ima za uzgoj tartufa nije dovoljno iskorišćen. Stručnjaci bi trebalo da se ozbiljnije posvete ovom polju, jer ovo može doneti ne samo ekonomske koristi, već i unapređenje poljoprivredne prakse i očuvanje prirodnog bogatstva zemlje.