Od trenutka kada su otkrivene mogućnosti za gajenje biljaka u vodi, sistem hidroponike je prošao kroz značajne promene. Na početku, ceo koren biljke bio je potopljen u vodi, što je znatno otežavalo snabdevanje biljke kiseonikom. U Kaliforniji je 1929. godine Nj.F. Georecki prvi primenio hidroponski sistem gajenja biljaka u proizvodne svrhe, ali je potopio samo trećinu korena u vodi, dok su se gornje dve trećine nalazile u rastresitom materijalu. Ovaj materijal je biljku držao stabilnom, a istovremeno je sprečavao isušivanje korena. Ovaj princip, uz manja prilagođavanja, koristi se i danas.
Prednosti hidroponike
Osnovna prednost ovog načina gajenja biljaka je u velikoj aktivnosti korenovog sistema, uz minimalan utrošak energije. Na običnom zemljištu, prilikom navodnjavanja, veliki deo vode se rasprši, ispari ili ode u slojeve koji nisu dostupni korenu. Zbog toga koren mora trošiti mnogo energije da bi upio vodu, posebno na težim zemljištima. U sistemu hidroponike, ovih problema nema, jer je deo korena uvek u vodi.
Takođe, koren troši mnogo energije snabdevajući biljku hranom. Mineralne materije u zemljištu su često u nedostatku, vezane su u zemljanim mineralima ili su u obliku koji je nepristupačan korenu. Kod biljaka koje se gaje hidroponijom, hrana se direktno dodaje u vodu.
Nemogućnost sprovođenja svih agrotehničkih mera za održavanje odgovarajućeg vazdušnog režima u zemljištu takođe utiče na aktivnost korena, a kasnije i na prinose. U hidroponskom sistemu, međutim, porozni supstrati koji podržavaju biljku obezbeđuju konstantno snabdevanje korena sa kiseonikom.
Zbog svega ovoga, gajenjem biljaka u vodi postiže se najbolje moguće iskorišćavanje vode, hrane i vazduha, uz obezbeđivanje potrebne temperature i svetlosti.